Njemu je Radnički bio druga kuća. Porodični dom bio je bukvalno preko puta stadiona Radničkog, što je sigurno uticalo da Dušan i njegov stariji brat Slobodan-Piva odaberu košarku. Piva je bio umetnička duša, talentovan za slikarstvo i muziku, od kuće je kretao na čas violine sa instrumentom u futroli ali je obično prvo svraćao na otvoreni teren Radničkog da baci neku loptu ka košu… Dušan je krenuo stopama brata, prvo je bio prosečan igrač da bi u Radničkom počeo buduću blistavu trenersku karijeru koja ga je vinula u najveće svetske visine.

Kada je posle boravka u Solunu (Aris) postao selektor, usledile su medalje: titula prvaka Evrope 1989. u Zagrebu i 1991. u Rimu, zlato sa Mundijala u  Buenos Ajresu 1990, sve do onog epskog podviga reprezentacije Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini. Naravno, Duda se tu nije zaustavio, nizali su se klupski trofeji, a uz nemerljive zasluge za rezultate reprezentacije, on je u dobroj meri zaslužan što je srpska košarka dobila još jednog trenerskog maga – njegovog kuma Željka Obradovića.

Duda je zadužio košarku u Srbiji, Grčkoj i Rusiji. Kada ga je Srbija 2008. pozvala da se prihvati kormila broda koji je počeo da tone, prihvatio je iako se nerado i retko vraćao tamo gde je već radio. Već 2009. na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, Srbija je bila ponovo na postolju kao vicešampion Evrope.

Dušan Ivković je mnogo zadužio i Udruženje trenera Srbije. Dok je bio predsednik UKTS podigao je organizaciju i svojim vezama učinio da beogradski trenerski seminar postane jedan od najprestižnijih u Evropi. Bio je i predsednik Udruženja trenera sveta pod okriljem FIBA, a bio je veoma cenjen i u Evroligi. 

Ivković je po obrazovanju bio inženjer geologije, ali umesto rudnih bogatstava on je „kopao“ košarkaške dijamante, brusio ih i dovodio ih, dižući im cenu, do savršenstva. Znao je da bude strog, ali njegovi ljudski kvaliteti višestruko su potirali njegove povremene izlive ljutnje. Najviše je tražio od najboljih, a oni su mu, naročito kasnije kad su postali pravi igrači, bili duboko zahvalni što ih je „maltretirao“. Privatno, znao je da bude duhovit, šarmantan, elokventan.

Za velikim ljudima zauvek ostaju njihova velika dela. Dušan Ivković je jedan od tih.

Trenerska karijera: Radnički, Partizan, Aris, Šibenka, reprezentacija Jugoslavije, Vojvodina, Paok, Panionios, Olimpijakos, AEK, CSKA, Dinamo Moskva, reprezentacija Srbije, Anadolu Efes.

Trofeji: Zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Argentini (1990), Evropskim prvenstvima u Jugoslaviji (1989), Italiji (1991) i Grčkoj (1995); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988) i Evropskom prvenstvu u Poljskoj (2009); 2 puta osvajač Evrolige, pobednik Kupa Koraća, Saporta kupa i Evrokupa, šampion države sa timovima u Grčkoj i Rusiji…

Reba sigurno nije najtrofejniji, ali je ubedljivo najduhovitiji trener koga smo do sada imali. Veliki čovek niskog rasta. Izvanredni košarkaški trener, pedagog, stariji brat, tata – popularni Ćale. Kako opisati inteligentnog, osećajnog Rebu? Trenutak, dan, godine je ulepšao onima koji su imali sreću da ga poznaju. I u najtežim trenucima je znao da izmami osmehe i da bodri svoje igrače – svoju decu. U jednom tajmautu kada je bilo biti il’ ne biti (ako izgube utakmicu ostaju bez titule prvaka države) Reba je rekao svojim igračima: “Ajde igrajte. Jel’ vidite one tamo”, i pokazao je na članove uprave Partizana. “Ako izgubimo, mene će da smene i dovešće vam drugog trenera koji će da vas maltretira trčanjima i fizikalijama.” Igrači su se prenuli i pobedili za svog Ćaleta – Rebu.

Borislav Reba Ćorkovic je jedini trener u istoriji jugoslovenske košarke koji je na klupskom nivou uspeo da spoji dva velikana svetske košarke, Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića, i da sa njima osvoji titulu državnog prvaka u sezoni 1975/76.

U sezoni 1980/81 je Partizan predvodjen Rebom Ćorkovicem i Draganom Kićanovićem osvojio svoju treću titulu. Tada se uveliko pričalo i da je te sezone jedan trener sa svojim timom stalno na treninzima igrao fudbal i - osvojio titulu. Malo je poznato da su na terenu Devete beogradske gimnazije, pored Hale sportova, ponekad igrali fudbalske utakmice Partizan – Radnički. U Partizanu su izvaredni fudbaleri bili Dalipagić, Kićanović, Latifić, Beravs. Kerkez, Todorić … a u Radničkom Marović, Jarić, Damnjanović, Ivković, Vucinić…

Reba nikada nije vikao na igrače. Kad je bio trener juniora tačno je znao ko je “zabetoniran” a ko talentovan. Bio je trener i ženske reprezentacije Jugoslavije, sa kojom je na Balkanijadi osvojio 1977. zlatnu, a na Evropskom prvenstvu 1978. u Poznanju srebrnu medalju. Jednom, je na pitanje da li je teže biti muški ili ženski trener, Ćorković odgovorio: “Dođem na trening, a od njih dvanaest jedna se zaljubila, drugu je ostavio dečko, treća je dobila, četvrtoj kasni pa je zabrinuta, peta se posvađala sa dečkom pa je nešto nervozna. E sad ti vidi kako mi je.”

Trenerska karijera: Dinamo Pančevo, Železničar Beograd, OKK Beograd (juniori), Partizan (žene), Kuvajt, Partizan (muškarci), ženska reprezentacija Jugoslavije

Trofeji: Srebrna medalja na Prvenstvu Evrope za žene u Poljskoj (1978), Zlatna i bronzana medalja na Balkanskim prvenstvima u Turskoj (1977) i Grčkoj (1978), dve titule seniorskog prvaka Jugoslavije sa Partizanom…

Jedinstven fenomen! Čovek koji je trenirao seniore i Crvene zvezde i Partizana, zatim seniorke oba ova kluba, pa čak i juniorske timove crno-belih i crveno-belih. I sa svima je osvojio poneki trofej. Nezabeležen slučaj kod nas.

Lale, kako ga zovu, je gospodin izuzetne širine, a njegovi dometi su bili i veliki i daleki. I sve što je radio i uradio činio je uz osmeh, mada uz trenerski posao to ne ide toliko često.

Igrao je košarku u Zvezdi čitavu deceniju od 1955 – 1965, od omladinskog sastava pa do seniorskog. Lale je, ipak, značajniji deo karijere proveo pored terena.

Pored domaćih klubova, stigao je da dva puta bude proglašen najboljim trenerom Francuske,  jer je sa svojim klubom Šal le Zo, iz regiona Rona – Alpi, odnosno prefekture Šamberi, u dve sezone osvojio dve titule prvaka, izgubivši za te dve sezone jedan jedini meč! Kaže da rivali, koji su dolazili, da igraju Kup šampiona,  nisu mogli na karti da nadju to malo mesto od dve i po hiljade žitelja!

Gde god je radio, uvek je ostavio traga. Deceniju od 1970-80 proveo je napola vodeći košarkašice Partizana, a potom i selekciju Nigerije, u kojoj ga zovu “Ocem nigerijske košarke”, na šta je veoma ponosan. Takodje vodio je i mušku reprezentaciju Obale Slonovače. Po povratku u Beograd, osvajao je titule prvaka SFRJ sa sjajnom generacijom devojaka Partizana sredinom osamdesetih godina.

Pa je 1989, vodeći žensku sekciju Crvene zvezde osvojio tutulu prvaka SFRJ, pobedivši u finalu plej-ofa jaki Elemes. Taj tim iz Šibenika prethodno je sa trona skinuo tek ustoličenog šampiona kontinenta Jedinstvo iz Tuzle, sa sve Razom i Mikijem Vukovićem kao trenerom. Kakva su to vremena bila! Pun Pionir gledao je žensku košarku! A Laleta devojke bacaju u vazduh!

Zvezdaši ga najviše vole jer je u sezoni 1992/93 ostvario nešto što nije uspelo mnogima u prethodnim decenijama, tačnije dvadeset jednu godinu. Da osvoji titulu prvaka države, a taj rezultat ponovio je i sledeće sezone. Potom se posvetio nezahvalnom poslu selektora Nemačke; nezahvalnom jer je na tom mestu nasledio Svetislava Pešića, koji je podigao lestvicu toliko visoko osvajanjem titule prvaka Evrope 1993. Vodeći Nemce, imao je priliku da na jednoj utakmici u Portugaliji u nacionalni tim uvede tada sedamnaestogodišnjeg Dirka Novickog. Trenerski posao zaključio je tamo gde ga je i počeo. U ŽKK Crvena zvezda. Kup 2003. i dupla kruna 2003/04.

Trenerska karijera: Crvena zvezda (juniori), Partizan (žene), Nigerija, Obala Slonovače, Partizan (muškarci), Crvena zvezda (žene), Šal Lezo, Crvena zvezda (muškarci), reprezentacija Nemačke

Trofeji: Zlatna medalja na Prvenstvu Afrike sa reprezentacijom Obale Slonovače (Somalija, 1981), 3 puta šampion Jugoslavije za žene sa Partizanom i Crvenom zvezdom, 2 puta prvak SR Jugoslavije za muškarce (sa Crvenom zvezdom), osvajač kupova Jugoslavije, SR Jugoslavije I Srbije i Crne Gore (ukupno četiri)…

Radio sam u sedam zemlja i uvek se vodio principom iz Ušća. Prvi princip je da ko hoće da jede supu nema para za salatu. Drugi je da 45 godina čekam ovaj trenutak da doživim krunu karijere. Treća princip mi je da razvijamo i stvaramo nove osvajače medalja, bez sistemskog rada nema uspeha. Uspeh u sportu se stvara, ne može preko noći ili čudom. Preko noći i slučajno se samo povećava natalitet, rekao je Božidar Maljković predstavljajući svoj program predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.

Nije slučajno došao na tu visoku funkciju. Prethodno se proslavio kao jedan od najuspešnijih košarkaških trenera u Evropi.

Maljković je u mladosti bio strastveni biciklista; Košarkom se počeo baviti sa 12 godina, igrajući na poziciji beka u KK Sloga. Procenjujući sopstvene igračke sposobnosti, kasnije je rekao: "Imao sam pristojan udarac, ali kao trener nikada ne bih izabrao Maljkovića za igrača nijednog ozbiljnog tima". Prerano okončavši igračku karijeru sa samo 19 godina, odmah je počeo da trenira Ušće, klub iz istoimenog beogradskog naselja.

Radeći u izuzetno skromnim uslovima bez teretane i uglavnom sa vežbama na otvorenom u parku, klub je uspeo da preskoči nekoliko rangova takmičenja, pa je Boža dobio ponudu iz Crvene zvezde i postao trener juniorskog tima. Kao i većina naših proslavljenih trenera, ni on nije u karijeri mogao da "izbegne" beogradski Radnički. Uočivši njegovu posvećenost i entuzijazam poznati trener Bata Đorđević pozvao je 27-godišnjaka da mu bude pomoćnik u Radničkom.  

Najzad, u Jugoplastiku je stigao početkom leta 1986. na preporuku Ace Nikolića koji je preuzeo savetničku ulogu u splitskom klubu. Mladi 34-godišnji trener Maljković je tako preuzeo mladu ekipu sa izuzetno talentovanim Kukočem i Rađom kao najvećim bogatstvom. Eto, tako je počela priča jednog od najtrofejnijih trenera Evrope u 20. i 21. veku. Ostalo je istorija: četiri titule šampiona Evrolige (dve sa Jugoplastikom, po jedna sa Limožom i Panatinaikosom), pregršt titula prvaka i pobednika kupova u domaćim prvenstvima gde je vodio Barselonu, Limož, Panatinaikos, Rasing, Unikahu, Real Madrid, Taukeramiku, Lokomotivu Kubanj i Cedevitu. Na kraju se "smirio" u Olimpijskom komitetu Srbije, uz kćerku Marinu Maljković koja trenira dvostruke evropske šampionke - žensku reprezentaciju Srbije.

Trenerska karijera: Ušće, Crvena zvezda, Radnički, Lifam Stara Pazova, Jugoplastika, Barselona, Limož, Panatinaikos, Rasing, Unikaha, Real Madrid, Taukeramika, reprezentacija Slovenije, Lokomotiva Kubanj, Cedevita.

Trofeji: četiri tirule pobednika Evrolige (Jugoplastika 2, Limož i Panatinaikos), FIBA Interkontinentalni Kup šampiona (1986. Panatinaikos), pobednik Kupa Radivoja Koraća (2001, Unikaha), tri titule prvaka Jugoslavije, dve prvaka Francuske…

Taj 29. oktobar 2015. bio je nekako čudan, osećao se neki elektricitet u vazduhu. Tog dana otišao je Ranko, onako kako je i živeo – uz košarku. "Zajedno smo gledali utakmicu NBA lige Čikaga i Bruklina, i navijali za Čikago zbog Nikole Mirotića", rekla je kasnije Zaga Žeravica, više od pola veka supruga velikog trenera. Utakmica se završila, Ranko je legao da spava i više se nije probudio.

Sa ove vremenske distance, u doba interneta i svih ostalih tehno čuda, teško je zamisliti kako je izgledao susret Žeravice i košarke. Te 1945. u svom rodnom selu Dragutinovu, nadomak Kikinde, pre je mogao sresti Svetog Petra nego košarkašku loptu. I onda se odnekud pojavljuje Gibanica, to je bio nadimak oficira KNOJ-a, koji je u selo došao u šinjelu, pod oružjem i sa – košarkaškom loptom u torbi!

Život se baš potrudio da očvrsne Ranka Žeravicu. Košarku je počeo da igra na vreme – u sedamnaestoj godini. Pre sedam decenija u tom uzrastu je počinjalo ozbiljno bavljenje sportom. Maštao je da ode na studije tehnike u Prag, a kad mu se to izjalovilo, pokušao je da se upiše na Mašinski fakultet u Beogradu, ali je završio kao student rudarstva. Ali - postao je trener!

Mala mu je bila reprezentacija, vodio je Ranko Partizan u četiri navrata. "Izmislio" je najubojitiji tandem svetske košarke tog vremena Kića–Praja. Pa je onda u dva navrata vodio i Crvenu zvezdu ostavši do danas rekorder tog kluba sa 167 pobeda na 272 utakmice. Spojio je nespojivo, ostao je legenda i crno-belih i crveno-belih. A legende o njemu se prepričavaju i po argentinskim pampasima. Trenirao je reprezentaciju te zemlje i udario temelje ozbiljnoj košarci koja je kulminirala osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. Trenirao je u Italiji timove, da ih ne nabrajamo, od Tirenskog do Jadranskog mora. Pa u Španiji Saragosu, tu su se on i Zaga zaljubili u grad i ljude, i nastanili. Saragosa mu je bila poslednje trenersko odredište, odatle je 12. septembra 2007. otišao do Madrida, tačnije do Alkobendasa, da na svečanosti postane član Kuće slavnih FIBA.

Trenerska karijera: Radnički, reprezentacija Jugoslavije, Partizan, Barselona, Pula, Crvena zvezda, Saragosa,
Desio, Fiodoro, Daroka, Slobodna Dalmacija, Juvekaserta.

Trofeji: Zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980) i zlato na Svetskom prvenstvu u Ljubljani (1970); srebro
na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968, na Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1967. i na Evropskim prvenstvima 1971.
u Zapadnoj Nemačkoj i 1969. u Italiji; bronza na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji 1982…

Ljudski i sportski portret Slobodana Ivkovića gotovo je nemoguće verno prikazati u jednom tekstu. Mogu se nabrojati svi bitni podaci iz njegove karijere, ali to neće objasniti njegovu ličnost.

Dva pojma – ljudska dobrota i ljubav prema igri – najbolje karakterišu Pivu. Bio je svestrano nadaren. Obrazovan, inteligentan, duhovit… Imao je smisla za muziku, slikarstvo, poeziju ali je celog sebe posvetio košarci. Pravi vajar košarke, skulptor koji je i bez dleta i čekića oblikovao tim. Dokazao je da je i trenerski posao i te kako stvaralački rad. A njegovo košarkaško stvaralaštvo dostojno je velikog poštovanja. Bio je darovit igrač, ali mnogo bolji trener. Sudbina je prema njemu bila raskošno milostiva jer mu je podarila više talenata, a on je neka od svojih brojnih znanja umeo da prenese na igrače koje je obučavao.

Piva je 1973. doneo Radničkom titulu prvaka "one" Jugoslavije sa timom koji je četiri godine ranije ispao u Drugu ligu sa – pozitivnom koš-razlikom, što je nezabeležen slučaj u istoriji lige. Bili su poznati kao “romantičari” jer su igrali lepu, atraktivnu košarku. Vizionar Slobodan Ivković umro je novembra 1995. Stigao je za života mnogo toga da uradi, između ostalog da 1972. osnuje Udruženje košarkaških trenera Srbije, čiji je bio prvi predsednik.

Trenerska karijera: OKK Beograd, Radnički, MZT Skoplje.

Trofeji: prvak Jugoslavije sa Radničkim 1973, pobednik Kupa Jugoslavije sa Radničkim 1976…

Profesorovi biografski podaci kazuju da se rodio u Sarajevu, ali on je znao da kaže da je na svet tamo došao slučajno: majka otišla u neku posetu a on, eto, požurio. Tokom okupacije upoznao je i zavoleo košarku. S obzirom na visinu, samo 165 cm, igrao je pleja ali ta pozicija pomogla mu je da bolje vidi i razume igru, što mu je kasnije bilo od velike pomoći u trenerskom poslu. Stigao je da bude i reprezentativac, bio je učesnik prve međunarodne utakmice Jugoslavije, protiv Rumunije u Bukureštu na Balkanskom prvenstvu 22. septembra 1946.

Igrao je košarku u Partizanu (1945-1947), Crvenoj zvezdi (1947-1949), Železničaru i BSK-u (kasnije OKK Beogradu), ali je već 1953, posle Evropskog prvenstva u Moskvi, postao – selektor. Debitovao je na Mundijalu u Rio de Žaneiru i ostao, u prvom mandatu, do 1966. Sa njim na klupi Jugoslavija je 1961. na EP u Beogradu osvojila prvu medalju, srebrnu, a dve godine kasnije iz Poljske je doneta i druga, bronzana.

Ključni momenat u trenerskoj karijeri profesora Nikolića bio je odlazak 1963. u SAD, i to na šest meseci. Naš Košarkaški savez bio je mudar, dalekovid i spreman da putem te turneje investira u budućnost naše košarke.

Pratila ga je fama da je “rođeni pesimist” ali Boža Maljković, koji je dugo radio sa njim, tvrdi da to nije tačno. Bio je to “lažni pesimizam”, način da se motivišu igrači. Nikada se nije zadovoljavao prosečnošću, njegovi ciljevi – i dometi – uvek su bili visoki. Bio je majstor za kombinovanje talenta i rada, veliki strateg jer je video više, dalje i brže od većine kolega trenera. Maljković ga je nepogrešivo nazvao “patrijarhom srpske košarke”. Na treningu je držao distancu u odnosu na igrače, privatno je znao sa njima da se šali i igra karte. Godine 2008. doživeo je najveće priznanje – ušao je u “Hall of Fame”. Kuću slavnih u Springfildu.

Među košarkaše besmrtnike.

Ostale su zapamćene njegove reči, između ostalih i ove: "Ja pokažem jednu ili dve varijante neke akcije, a talentovan igrač izmisli treći način i pokaže mi da može i tako… Igrači su kreativci, uvek treba uzeti ono dobro što njihova mašta može da smisli".

Trenerska karijera: Partizan, OKK Beograd, Petrarka Padova, Crvena zvezda, Injis, Fortitudo, Borac, Virtus, Sinudine, Rejer Venecija, Skavolini, Udine.

Trofeji: Zlato na Svetskom prvenstvu na Filipinima 1978, Evropskom prvenstvu u Belgiji 1977. i Mediteranskim
igrama u Libanu 1959; srebro na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1963. i evropskim prvenstvima 1965. u Sovjetskom Savezu i 1961. u Jugoslaviji; bronza na Evropskom prvenstvu 1963. u Poljskoj…

Nebojša Popović je kvalitetima, svojstvenim izrazito sposobnim ljudima,  znao da snove pretvara u realnost, da uvek donese pravu odluku i da se izbori za njenu realizaciju. On je savršeno znao da ga nisu svi voleli, ali teško je naći nekoga ko ga nije poštovao. "Još kada smo počeli znali smo da možemo stići daleko, do evropskih i svetskih visina, do medalja i titula. Kada to kažem danas, malo ko mi veruje jer izgleda nestvarno da smo tamo neke 1945. sanjali o medaljama i trofejima, ali bilo je zaista tako. Imali smo cilj, ideju, ambicije, videli smo da imamo talenat i da nam treba samo vreme, strpljenje i bolji uslovi" - rekao je jednom.

Prelazak sa turnirskog na ligaško takmičenje bio je logičan sled primera iz drugih sportova, a za to su najzaslužniji upravo Nebojša Popović, kao i Bora Stanković, Raša Šaper i Aca Nikolić. Prelazak u hale i sistem igranja jesen-proleće, umesto proleće-jesen, bio je više od revolucije. Drugi ključni momenat bio je ulazak TV kamera u dvorane. Nebojša je kao novinar i televizijski čovek imao nepogrešiv osećaj za propagandno-marketinški značaj direktnih TV prenosa. “Subotom u pet” bio je obavezni termin za prenos derbija kola, za šta Nebojši dugujemo najveću zahvalnost, od klubova do gledalaca i same TV. Najviše je profitirala košarka jer su majstorije asova nagnale na hiljade klinaca da se opredele baš za taj sport. A kada su počev od 1970. počele da stižu svetske, evropske i olimpijske medalje, bum košarke bio je nezaustavljiv.

Nebojša i njegovi drugovi-saborci mogli su već 80-ih u košarkašku penziju, ali nisu. Njihova misija trajala je još dugo, a koliko je Nebojša bio vizionar i čovek ispred svog vremena, svedoči i njegova borba za uvođenje plej-ofa.

Trenerska karijera: Crvena zvezda, Gailaratese, reprezentacija Jugoslavije

Trofeji: Šest puta prvak države sa Crvenom zvezdom kao igrač (1946-1951), 10 puta sa istim klubom kao trener (1946-1955), 7 puta prvak Jugoslavije kao trener ženske ekipe Crvene zvezde (1946-1952)…

Još jedan iz galerije velikih trenera koji su počeli u Radničkom, na beogradskom Crvenom krstu. Ciga je u ovom rasadniku sjajnih stručnjaka sedamdesetih godina preuzeo treniranje muške ekipe, i 1977. sa njom dogurao do finala tadašnjeg Kupa pobednika kupova, zvanično drugog po rangu klupskog takmičenja u Evropi.

Ubrzo potom krenuo je u svoj novi trenerski izazov, a to je bila ženska košarka. Postaje 1980. selektor ženske reprezentacije Jugoslavije, a na svom trenerskom debiju, na Evropskom šampionatu u Banjaluci, osvaja bronzanu medalju. Samo mesec dana kasnije na Olimpijskim igrama u Moskvi - ponovo bronzana medalja. Potom pristupa najtežem poslu - vrši smenu generacija. Uvodi neka nova lica u reprezentaciju, a to su bile kasnije proslavljene Razija Mujanović, Danira Nakić, Anđa Arbutina i druge devojke koje su, pod Ciginim vođstvom, na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. uzele srebrnu medalju. Igračice su se svom treneru zahvalile tako što su ga bacale uvis. Iste godine na Evropskom prvenstvu u Kadizu osvojena je još jedna srebrna medalja, a Vasojević je stigao i da, pored Radničkog, vodi žensku ekipu Crvene zvezde, pa italijanski Italmeco iz Barija, i da bude direktor kasnije šampionske ekipe vršačkog Hemofarma. Umro je 1996, a u njegovu čast Kup Srbije za košarkašice nosi ime Kup Milana-Cige Vasojevića.

Trenerska karijera:Radnički, Crvena zvezda, ženska reprezentacija Jugoslavije, muška juniorska reprezentacija Jugoslavije U21

Trofeji: Zlatna medalja na Univerzijadi u Zagrebu (1987); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988), i na Evropskom prvenstvu u Kadizu (1987), bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980), Evropskom prvenstvu u Banjaluci (1980) i na Univerzijadi u Edmontonu (1983)…

Bora je radio u sva četiri beogradska velika kluba i svuda je ostavio veliki trag. Dušan Ivković, trofejni trener, smatrao ga je najboljim metodičarem u našoj košarci. Bio je strpljiv, uporan da ispravi grešku igrača, da osmisli taktiku, da igraču nađe pravo mesto… Na njegovim predavanjima prve korake učinili su mnogi treneri, među njima i Duško Vujošević i Igor Kokoškov. Bio je još jedan član galerije slavnih trenera poniklih na Crvenom krstu: Ranko Žeravica, Milan Vasojević, Piva i Duda Ivković, Nemanja Đurić, Bata Đorđević, Dragoljub Pljakić, Miško Čermak, Boško Đokić, Boža Maljković… Bora nije osvajao titule, ali je stvarao igrače koji su ih donosili. Kao u spojenim sudovima. Kohezioni faktor uvek je trener-stvaralac.

Proveo je 20 godina neprekidno svakodnevno i pre i popodne trenirajući juniore i seniorke. Veliki deo svoje trenerske karijere proveo je u Radničkom. Po sopstvenom priznanju, totalno je bio posvećen košarci. Konstanto je razmišljao koju fintu treba da nauči Necu Đurića, kako da podigne igru juniora i seniorki, i nastavljao da radi ono što najviše voli i u čemu je već imao vrhunske rezultate. Nije pogrešio, postigao je mnogo uspeha.

Četiri puta je bio na klupi seniorki Radničkog kad su osvajale titule prvakinja Jugoslavije, vodio je i jugoslovensku žensku reprezentaciju do prve srebrne medalje na EP na Siciliji 1968. Teško je i nabrojati gde je sve radio tokom duge karijere: Crvena zvezda, OKK Beograd, Sloga, Grčka, Kuvajt, Jagodina... Pet godina proveo je u Košarkaškom savezu Jugoslavije na funkciji direktora mlađih selekcija.

Kroz Borine "ruke" prošle su brojne generacije juniora i juniorki, kasnije seniora i košarkašica sa kojima je postigao najveće uspehe. Ostao je u sećanju kao tihi čovek sa kojim ste u svako doba dana i noći mogli da pričate satima - o košarci.

Dobitnik je nagrade za životno delo Udruženja košarkaških trenera Srbije kao i Srebrne lopte KSS. Njegovo ime nosi i košarkaški seminar UKTS -a "Trenerski dani" namenjem trenerima mlađih kategorija.

Trenerska karijera: Radnički, BASK, Crvena zvezda, reprezentacija Jugoslavije, OKK Beograd, Partizan, Apolon Patras, Kazma

Trofeji: četiri titule prvaka Jugoslavije sa košarkašicama Radničkog (1964, 1965, 1966, 1968)…

Svi veliki treneri su vrhunski intelektualci, ali jedan među njima se ističe - Duško Vujošević.

Podjednako obožava košarku, ali i Margaret Jursenar i njen roman ,,Hadrijanovi memoari’’, njegov dom je košarkaška hala ali podjednako i stan u kome je bezbroj slika čuvenih umetnika, njegov život je podeljen na onaj na parketu gde se igra košarka, i onaj gde u pozorištu prati predstave na daskama. Gde god da je radio pokušavao je da ljubav prema književnosti i pozorištu prenese i na svoje igrače. Često je uspevao u tome.

Počeo je da se bavi trenerski poslom 1976. radeći sa mlađim kategorijama Partizana. Sledi osvajanje titule prvaka Jugoslavije, ali sa juniorima OKK Beograda, pa povratak u Partizan gde je u 27. godini života postao prvi trener muške ekipe. Bilo je to 1986, a iste sezone osvaja titulu prvaka Jugoslavije. Godinu dana kasnije predvodio je Partizan do fajnal-fora Kupa evropskih šampiona u belgijskom Ganu. U sledećoj sezoni crno-beli sa Duškom trijumfuju u Kupu Radivoja Koraća, drugom po vrednosti klupskom takmičenju u Evropi. Slede godine u kojima je trenirao špansku Uelvu, pa Crvenu zvezdu, zatim je u Italiji vodio Brešu, Pistoju i Skavolini.

Vratio se u zemlju 1988, u podgoričku Budućnost, pa onda opet u Beograd, koji toliko voli, ali u - Radnički. I onda - eto ga ponovo na klupi Partizana, i to na naspektakularniji način. Vujošević je doneo klubu deset titula prvaka države, od toga devet uzastopnih. Odveo je Partizan i na fajnal-for Evrolige u Pariz i svoje ime upisao za sva vremena u istoriju kluba, ali i u srca navijača koji su ga obožavali, a to su nastavili da čine i posle njegovog odlaska.

Posle epizode na klupi moskovskog CSKA vratio se u Partizan, ali je ostao upamćen i u istoriji moskovskog kluba: CSKA je, sa Vujoševićem, postao prvi evropski klub koji je uspeo da pobedi neku NBA ekipu na tlu Amerike. Trenersku karijeru je završio u rumunskom Klužu, i morao je da je prekine iz zdravstvenih razloga.

U prebogatoj karijeri stigao je da bude selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije (prvaci Evrope u Vrbasu), selektor seniorske reprezentacije Srbije i Crne Gore, i selektor Crne Gore.

Izabran je za najboljeg trenera u Evroligi 2009. i pripala mu je nagrada koja nosi ime Aleksandra Gomeljskog.

Odakle početi? Borislav-Bora Stanković, veliko ime u istoriji naše i svetske košarke , od 95 godina, koliko je živeo, najmanje 75 je posvetio košarci. Kao igrač, trener i funkcioner. Bio je jedan od osnivača Crvene zvezde 4. marta 1945, igrao u Partizanu, Železničaru, bio reprezentativac na prvom Svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu i Evropskom prvenstvu 1953. u Moskvi.

Zajedno sa Nebojšom Popovićem, Radomirom Šaperom i Acom Nikolićem smatra se jednim od otaca naše košarke. Sva četvorica su bili igrači, najbolji je verovatno bio Nebojša, ali su na vreme, uz redovne studije i kasnije poslove, lepo podelili “parcele” u Košarkaškom savezu Jugoslavije i, poput najlepšeg mozaika, zajedno stvarali istoriju. Aca Nikolić je od prvog dana bio trener, a to su bili i Nebojša (deset titula sa Zvezdom, selektor) i Bora (nekoliko titula sa OKK Beogradom i jedna sa Orasondom iz Kantua, kao prvi strani trener sa titulom prvaka u Italiji).

Među brojnim Borinim vrlinama, naravno u vezi sa košarkom, isticala se njegova gotovo nepogrešiva intuicija. Uvek je video dalje od drugih, predviđao bolje, mislio brže. U mnogo čemu bio je čovek ispred vremena. Kao dugogodišnji prvi operativac svetske košarke (generalni sekretar FIBA od 1976- do 2002.) učinio je beskrajno mnogo za košarku na globalnom nivou. Pre i posle Bore Stankovića to više nije bio isti sport, i to se odnosi na ceo svet. A svet mu se odužio brojnim priznanjima. U Madridu, tamo gde je do skoro bila Fondacija Pedro Ferandiz (sada u vlasništvu FIBA u Ženevi) postoji bista u čast Bore Stankovića.

Trenerska karijera: Partizan, OKK Beograd, Kantu.

Trofeji: prvak Jugoslavije sa OKK Beogradom 1958, 1960. i 1964; šampion Italije 1968; pobednik Kupa Jugoslavije sa OKK Beogradom (1960 i 1962)…

Zoran Kovačić Čivija je najtrofejniji košarkaški trener na balkanskim prostorima, verovatno i šire. Za 42 godine izveo je isto toliko generacija na put. Trenirao je više od 4.000 košarkašica svih uzrasnih kategorija, vodio timove na preko 1.600 utakmica, osvojio 131 medalju!

Trener Crvene zvezde, reprezentacije, ali pre svega legenda, institucija. Gde god je radio svuda je ostavio dubok trag, obeležio poluvekovnu epohu jugoslovenske, srpske i pre svega Zvezdine igre pod obručima.

Učio od najboljih, sedeo na Zvezdinoj klupi kada je osvojena prva evropska klupska titula u istoriji košarke u SFRJ i pobedničkim mentalitetom nizao šampionske zvezdice. Sa Zvezdašicama je dva puta bio seniorski prvak Jugoslavije, tri puta osvojio Kup, 12 puta je sa juniorkama, a sedam puta sa kadetkinjama bio državni šampion. Sa ekipom Budućnosti prigrlio je titulu u šampionatu Srbije i Crne Gore, sa Kovinom Kup Jugoslavije, a sa Levskim iz Sofije duplu krunu.

Na kormilu juniorske reprezentacije na SP pripalo mu je jedno srebro i jedna bronza. Na juniorskim EP je uzeo dva zlata, srebro i dve bronze, a sa kadetkinjama na EP zlato i srebro. A na Balkanskim prvenstvima sa juniorkama tri zlata i srebro i sa kadetkinjama zlato i srebro. Devet puta je proglašavan za najboljeg trenera u državi.

Obavljao je četiri godine funkciju predsednika Udruženja košarkaških trenera Srbije. Za bezmalo 30 godina u Crvenoj zvezdi osvojio je više od 60 titula u svim selekcijama crveno-belih. Imao je i kraćih pauza, kada je odsustvovao sa Malog Kalemegdana, jednu godinu je bio sportski direktor pančevačkog tima Profi D, posle se vratio u Zvezdu, pa je radio u Bugarskoj, u Levskom iz Sofije, zatim u Kovinu, Budućnosti, pa u KSS i ponovo u Zvezdi. I svuda osvajao trofeje.

U analima ostaje zapisano da je legendarni Čivija (nadimak je dobio jer je rođen u Šapcu) najtrofejniji član SD Crvena zvezda u kolektivnim sportovima, i košarkaški trener sa najviše trofeja na Balkanu i - šire. Dve nagrade za životno delo zvuče sasvim logično. Čivijin sportski opus je taman za dva života.

“Ima mnogo ljudi sa velikim iskustvom, ali ono postaje kvalitet tek onda ako se zna kako ga koristiti” - napisao je u uvodu svoje autobiografije "Moja igra, moj put" Svetislav Pešić, trener koji u karijeri zna samo za trofeje.

I kao igrač, i još više kao trener, znao je da svoje iskustvo prenese na igrače. Zato su, zajedno, bili toliko uspešni o čemu svedoči doprinos Svetislava Pešića jugoslovenskoj, srpskoj, evropskoj i svetskoj košarci. I kao igrač Bosne je počeo sa trofejima, prvak Evrope 1979, kasnije Partizan, a pre svega toga njegov rodni Pirot. Sa reprezentacijom Jugoslavije je bio šampion i kad je vodio kadete, i juniore i seniore. Ko još ne pamti čuveni Bormio 1987. i tutulu prvaka sveta sa igračima i generacijom koja se teško ponavlja. Ili osvojenu titulu prvaka Evrope sa A selekcijom u Turskoj 2001. uz nevidjenu dominaciju na parketu. A tek onaj spektakl godinu dana kasnije u srcu Amerike, u Indijanapolisu, i pobeda nad Drim timom na njihovom parketu i tutula prvaka sveta, kada su svi naši građani zamenili noć za dan i ostajali budni da prate te čudesne igre...

Pešića se sećaju i u Đironi, Barseloni kojoj je doneo prvu titulu prvaka Evrope, Albi, Crvenoj zvezdi koju je krenuo da uzdiže iz pepela, ali i u reprezentaciji Nemačke, kao u i celoj toj zemlji koju je uzdigao do košarkaške sile i prvaka Evrope 1993. Koliko toga za jednu karijeru.

Trenerska karijera: Bosna, juniorska reprezentacija Jugoslavije, reprezentacija Nemačke, Alba, Keln, reprezentacija SR Jugoslavije, Barselona, Lotomatika, Đirona, Dinamo Moskva, Crvena zvezda, Valensija, Bajern Minhen.

Trofeji: Zlatne medalje na Prvenstvu Evrope za kadete u Bugarskoj (1985), Svetskom juniorskom prvenstvu u Bormiju (1987), Evropskim prvenstvima u Nemačkoj (1993) i Turskoj (2001), Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu (2002)…

Autor čuvene izreke "košarka - košarkašima" koja je počela u praksi da se primenjuje šezdesetih godina prošlog veka, i ubrzo je od Jugoslavije napravila košarkašku velesilu. Profesor Raša, kako su ga prijatelji zvali, jedan je od četiri epska "patrijarha" naše košarke. Ostala trojica su Bora Stanković, Aleksandar Nikolić i Nebojša Popović. Sva četvorica su dobitnici nagrade "Slobodan Piva Ivković", s tim što je Šaper jedini koji se nije bavio trenerskim poslom. Čak je kao takav jedinstven i u društvu svih dosadašnjih dobitnika ove nagrade. Međutim, njegov doprinos trenerskoj profesiji kod nas je neprocenjiv, kao i njegova čuvena predavanja koja je držao na Beogradskoj trenerskoj klinici. U fokusu njegovog operativnog rada uvek su bili treneri, uvek im je poklanjao maksimalnu pažnju. Pamte se njegovi trenerski seminari koje je organizovao, tako da su u njegovo vreme treneri bili blagovremeno edukovani sa svim promenama pravila igre i suđenja koja je FIBA donosila.

Šaper je bio čovek koji je živeo za košarku i dao joj je sve, a svojim vizionarskim radom i progresivnim idejama imao je nemerljiv doprinos u razvoju i unapređenju košarke, pre svega njene organizacije.

Profesor Šaper je obavljao sve najznačajnije poslove i zadatke i u jugoslovenskoj, evropskoj i svetskoj košarci. Bio je predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, generalni sekretar, nekoliko puta je bio prvi čovek Košarkaške lige Jugoslavije. Godinama je bio drugi čovek Svetske košarkaške federacije (FIBA) i predsednik Tehničke komisije FIBA, kao njenog najznačajnijeg organa.

I tu je profesor Šaper nepogrešivo gledao u budućnost i birao najbolje pravce daljeg razvoja košarkaškog sporta. Za ogromne zasluge koje je imao dodeljena su mu najviša priznanja KSJ i FIBA, a FIBA je 2000. godine ustanovila i nagradu “Dr. Radomir Šaper” i na taj način mu posthumno odala veliko priznanje za sve što je učinio za košarku.

 

U najdemokratskijem glasanju najstručnijeg žirija – odlučuju treneri evroligaških klubova – birao se trener sezone 2017/18. Najbolji je Željko Obradović, trener prvaka Evrope Fenerbahčea. Tako je Obradović postao prvi trener koji je tri puta osvajao taj trofej ustanovljen 2005, posle smrti legendarnog trenera CSKA i sovjetske reprezentacije Aleksandra Gomeljskog. Željko je bio najbolji 2007. i 2011, posle titula evropskog prvaka sa Panatinaikosom. Niko kao on…

I vrapci već znaju da je devet puta bio prvak Evrope sa pet različitih klubova dok je sa šestim, Benetonom, osvojio Kup Saporta, drugi po značaju. Kup Saporta osvajao je i sa Real Madridom što znači da ima 11 evro-trofeja. Ostatak do 38 njegovih (dosadašnjih) trofeja čine nacionalne titule, prvenstva, kupovi, super-kupovi i individualna priznanja poput trofeja "Aleksandar Gomeljski". Koliki je njegov ugled i kakav je njegov status u Evroligi najbolje svedoči podatak da se glavna sala za sastanke u sedištu Evrolige zove po njemu.

Željko Obradović je 1991. godine direktno sa priprema reprezentacije Jugoslavije otišao na dogovor koji je značio prekid igračke, i početak trenerske karijere. Trebalo je da bude kapiten tima na Evropskom prvenstvu u Rimu i tamo podigne šampionski pehar, namenjen prvaku Evrope, poslednji koji je osvojila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Dan pred polazak u Rim najpre je supruzi, a zatim i selektoru Dušanu Ivkoviću saopštio je da ostaje u Beogradu kao novi trener Partizana. Odmah je počeo rad uz mentorstvo legendarnog profesora Aleksandra Nikolića. Danas najtrofejniji trener Evrope u čudu je 1992. godine u Istanbulu posle trojke Aleksandra Đorđevića u finalu Kupa evropskih šampiona  i trijumfa Partizana nad Huventudom (71:70), gledao u profesaora Acu, koji mu je u zagrljaju rekao: “Čestitam sine, da osvojiš još koju!”

Trenerska karijera: Partizan, Huventud Badalona, Real Madrid, reprezentacija Jugoslavije, Beneton Trevizo, Panatinaikos, reprezentacija Srbije i Crne Gore, Fenerbahče.

Trofeji: Zlatne medalje na Svetskim prvenstvima Argentina (1990) i Grčka (1998), i na Evropskom prvenstvu u Španiji (1997); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988) i Atlanti (1997), bronzana medalja na Evropskom prvenstvu u Francuskoj (1999)…

Strahinja Braca Alagić, košarkaška i trenerska legenda, svoju sportsku karijeru je počeo kao - atletičar. Bio jedan od najtalentovanijih atletičara u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Novembra 1944. godine Braca je bio učesnik u proboju Sremskog fronta gde je ranjen u nogu. Lekari su zabranili da se bavi atletikom, a on je, šetajući posle oslobođenja 1945. Kalemegdanom, ugledao svoje drugare na sportskim terenima kako igraju košarku. Priključuje im se iako do tada nije imao nikakavih dodira ni sa loptom narandžaste boje, niti sa košarkom kao sportom. I tada počinje njegovo doživotno druženje sa ovim sportom koji će ga vinuti u legende.

Igrao je u ekipi JNA, na prvom državnom prvenstvu 1945, bio je saigrač Aleksandra Nikolića. Ubrzo dekretom prelazi zajedno sa braćom Šaper, Acom Nikolićem i Božom Grkinićem u Partizan, gde se zadržao samo godinu dana da bi se 1947. godine zajedno sa Aleksandrom Acom Nikolićem vratio u Crvenu zvezdu. Igrajući uporedo je bio i trener juniorki Crvene zvezde sa kojima je 1948. osvojio u Splitu naslov prvaka države. Trenersku karijeru započinje već 1952. godine kada se pridružuje Aleksandru Nikoliću u OKK Beogradu, da bi 1953. godine samostalno vodio taj tim. A 1954 preuzima reprezentaciju Jugoslavije koju vodi na Evropskom prvenstvu u Beogradu gde zauzima peto mesto.

Od 1957. Braca trenira košarkašice Crvene zvezde sa kojima osvaja tri titule prvaka. Sa košarkašicama crveno-belih ispisao je sportsku istoriju 1979. osvojivši Kup evropskih šampionki. Bio je to nezaboravni 29. mart u španskoj La Korunji, Bracina Crvena zvezda je bile prva ekipa iz SFRJ koja je postala šampion Evrope.

Dobitnik oktobarske i majske nagrade, ordena zasluga za narod, nagrade za životno delo Udruženja košarkaških trenera Srbije. Ceo život radio u je zemlji, nikad nije trenirao neki inostrani klub. Bio je entuzijasta, zaljubljenik u košarku, istrajan, metodičan, rođeni pobednik.

Trenerska karijera: OKK Beograd, ženska reprezentacija Jugoslavije, Crvena zvezda (najpre ženski, kasnije i muški tim)

Trofeji: Srebrna medalja na Prvenstvu Evrope u Italiji (1968), deset titula prvaka Jugoslavije sa Crvenom zvezdom, osvajanje Kupa evropskih šampionki 1979, i četiri Kupa Jugoslavije – sve sa Crvenom zvezdom…

Kao ćerka poznatog trenera dobila je priliku da se bavi trenerskim poslom sa svega 16 godina kada je bila asistent u Francuskoj, u klubu za koji je igrala. Nakon što je diplomirala i dobila licencu za košarkaškog trenera započela je samostalni rad u lokalnom klubu Ušće. Trenirala je sve mlađe selekcije, a seniorski tim je uspela da za dve godine iz Srpske lige dovede u A ligu tadašnje Srbije i Crne Gore. Tokom leta 2007. godine postaje trener vršačkog Hemofarma sa kojim osvaja dve nacionalne titule (2007/08. i 2008/09) i dva kupa (2007/08. i 2008/09). U leto 2009. prelazi u beogradski Partizan gde nastavlja sa sjajnim rezultatima, osvojivši još četiri nacionalne titule (2009/10, 2010/11, 2011/12. i 2012/13), dva kupa (2010/11. i 2012/13) i dve Jadranske lige (2011/12. i 2012/13). Posle finansijskih problema u Partizanu, u leto 2013. godine seli se u Francusku gde je trenirala Lion. Nakon Liona radila je u Galatasaraju gde je osvojila Evrokup u sezoni 2017/18, zatim se vratila na klupu reprezentacije Srbije. Uporedo je vodila i kineski Šangaj Svordfiš, japanski Denso Iris, da bi usledio povratak u tursku košarku gde je preuzela Fenerbahče sa kojim je prvo osvojila titulu prvaka države (2021/22), a potom i došla do svog najvećeg trenerskog uspeha u klupskoj košarci osvojivši Evroligu u sezoni 2022/23. Veoma uspešnu sezonu završila je novom titulom prvaka Turske.

Šest uzastopnih godina je birana za najboljeg trenera Ženske košarkaške lige Srbije.

Marina je bila asistent ženske reprezentacije Srbije ispod 18 godina 2004. godine kao i 2005. kada je ta selekcija osvojila srebrnu medalju na svetskom prvenstvu, izgubivši u finalu od SAD. 2011. godine je promovisana u glavnog trenera seniorske ženske košarkaške reprezentacije Srbije. Na Evropskom prvenstvu 2013. godine uspeva da dovede reprezentaciju do polufinala, ali ne i do medalje. Na Svetskom prvenstvu 2014. godine predvodila je Srbiju do četvrtfinala. Kao glavni trener seniorske ženske košarkaške reprezentacije Srbije ostvarila je svoj najveći uspeh osvajanjem zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2015. igranom u Mađarskoj i Rumuniji. Pobedom protiv Francuske u finalu u Budimpešti osvojena je ne samo prva medalja za Srbiju kao samostalnu državu nego i prvo zlato u čitavoj istoriji naše ženske košarke. Ujedno je obezbeđen i direktan plasman na Olimpijske igre 2016. u Riju.

Marina je predvodila srpsku žensku košarkašku reprezentaciju do istorijske bronzane medalje u Riju i to je prva olimpijska medalja za Srbiju u ženskoj košarci. Uspela je da osvoji još jednu zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2021. godine održanom u Francuskoj i Španiji.

Trenerska karijera: Ušće, Hemofarm, Partizan, Lion, Galatasaraj, Šangaj Svordfiš, Denso Iris, Fenerbahče, reprezentacija Srbije

Trofeji: Sa košarkašicama Srbije osvojila je dve titule prvaka Evrope, kao i bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu, a bronzom se okitila i na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneriu 2016, čime je poslednjih nekoliko godina učinila da to bude najuspešnija epoha naše ženske košarke u istoriji.

Aleksandar Saša Đorđević je rođen 1967. godine u sportskoj porodici. Njegov otac Bratislav Bata Đorđević je bio košarkaški trener, majka Miijana profesorka fizičkog vaspitanja, pa čak je i mlađi brat Miloš trenirao košarku.

Juniorsku košarkašku karijeru je započeo u klubu Crvena zvezda, a potom je na nagovor oca i kolege Vlade Dragutinovića prešao u Partizan, gde je proveo devet godina na poziciji plejmejkera. Za to vreme je sa crno-belima dva puta osvojio Prvenstvo Jugoslavije, te po jednom Kup Jugoslavije, Kup Radivoja Koraća i Evroligu.

Nakon toga karijeru je nastavio u Olimpiji iz Milana. Osvojili su Kup Radivoja Koraća, a potom je 1994. godine Đorđević potpisao ugovor sa Fortitudom iz Bolonje. Posle Olimpijskih igara u Atlanti pozvan je u NBA (En-Bi-Ej) klub Portland Trejl Blejzers (Portland Trail Blazers). 1997. godine prešao u Barselonu. Sa katalonskim klubom je dva puta osvojio ACB ligu i jednom Kup Radivoja Koraća. Nakon dve sezone prešao je u Real iz Madrida, sa kojim je takođe osvojio Prvenstvo Španije. Godine 2003. potpisao je ugovor s italijanskim klubom Skavolini, a dve godine kasnije se vratio u Olimpiju i okončao košarkašku.

Po završetku aktivne igračke karijere u januaru 2006. godine postao je trener Košarkaškog kluba Armani Džins (Olimpija Milan), kluba u kome je i sam igrao. Na poziciji trenera ostao je do kraja te sezone. Nakon toga usledio je angažman u Benetonu, koga je takođe vodio jednu sezonu.

U decembru 2013. godine izabran je za selektora košarkaške reprezentacije Srbije. Već sledeće godine ostvarili su prvi veliki uspeh kada su na Svetskom prvenstvu u Španiji osvojili drugo mesto. Još tada je selektor kazao da je cilj plasman na Olimpijadu, a taj cilj je sa svojim igračima i ostvario. Srbija je na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine osvojila srebrnu medalju.

Usledilo je Evropsko prvenstvo na koje je 2017. godine otišao sa nešto smanjenim „fondom“ igrača. Naime, na tom takmičenju nisu igrale najveće zvezde srpske košarke, ali je Đorđević tim u koga skoro niko nije verovao, doveo do finala EvroBasketa. Već naredne godine Đorđević i „Orlovi“ su obezbedili učešće na Svetskom prvenstvu.

U međuvremenu je Đorđević, krajem juna 2015. godine potpisao dvogodišnji ugovor sa Panatinaikosom. Naime, Panatinaikos je eliminisan u četvrtfinalu Evrolige, što je, uprkos prvom mestu na domaćem šampionatu, rukovodstvo smatralo neuspehom. Srpski trener je 1. avgusta 2016. godine imenovan za trenera Bajerna iz Minhena, sa kojim je 2018. godine osvojio Kup Nemačke. Nemački klub imao je sjajne rezultate tokom cele prethodne sezone, ipak eliminisani su od Darušafake u polufinalu Evrokupa, a potom poraženi od Albe u Prvenstvu Nemačke. 

U martu 2019. godine izabran je za novog trenera kluba Virtus iz Bolonje. Na klupi Virtusa debitovao je 13. marta kada je njegov tim zabeležio ubedljivu pobedu od 81:58 nad klubom Le Mans Sarte. Virtus je uspeo da se plasira u Fajnal For košarkaške Lige prvaka 2019. godine u Antverpenu, gde su osvojili takmičenje. Bio je to peti naslov prvaka Evrope u istoriji kluba, a prvi koji su osvojili u poslednjih deset godina.

Đorđević je 13. jula uspeo da u Virtus dovede Miloša Teodosića, srpskog reprezentativca, osvajača Evrolige 2016. godine, te bivšeg En-Bi-Ej igrača koga su mnogi smatrali jednim od najboljih organizatora igre svih vremena. Između ostalih, ugovor sa Virtusom su potpisali i Vins Hanter (Vince Hunter), Frenk Gejns (Frank Gaines), Kajl Vims (Kyle Weems), Džulijan Gembl (Julian Gamble), Stefan Marković i Đanpaolo Riči (Giampaolo Ricci).

Virtus je sezonu završio na prvom mestu sezone 2019/20, sa 18 pobeda i samo dva poraza, ali nisu dobili titulu. Uprkos seriji od 19 pobeda i samo dva poraza Virtus je u aprilu 2021. godine poražen u polufinalu Evrokupa od ekipe UNICS iz Kazana. Međutim, Đorđević i ekipa su sezonu 2020/21 završili uspešno. Nakon što su izbacili Trevizo u četvrtfinalu i Nju Basket Brindisi u polufinalu, 11. juna su u finalu savladali Olimpiju iz Milana te osvojili 16. naslov prvaka države i prvi u poslednje dve decenije.

Krajem jula 2021. godine jedan od članova Upravnog odbora Kašarkaškog kluba Fenerbahče objavio je da Aleksandar Đorđević postao novi trener turskog prvoligaša. 

Trenerska karijera: Olimpija Milano, Trevizo, Panatainakos, Bajern Minhen, Virtus Bolonja, Fenerbahče, reprezentacija Srbije, reprezentacija Kine

Trofeji: Evropski (srebro 2017), svetski (srebro 2014) i olimpijski (srebro 2016) vicešampion sa domaćom muškom reprezentacijom. Sa stranim klubovima, osvajao je domaće kupove Grčke, Nemačke i prvenstva  Italije, Turske. Osvajao je i FIBA Ligu šampiona (sezona 2018/19).